V.Popa - Daleko u Nama

Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo evo ga

Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata na rubovima našega smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala

Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje

Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepaca

Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova

Bdiš mi u bori između veđa
Čekaš da se razdani
Na mome licu

Voštana noć
Tek je dogorela
Do nokata praskozorja

Crne opeke
Već su popločale
Ceo nebeski svod

Ruše se stubovi koji nebo drže

Klupa sa nama polako
U prazno propada

Zar da dovek čamimo
U kamenom ćutanju

Kroz oči kroz čelo
Reči će nam proklijati

Razbežali se dani

Zar da dovek čekamo sunce
Da nam se kroz rebra zažuti

Slušamo kako nam srca
U grlu mrtvih stubova lupaju

Istrčali smo iz grudi

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj

Livadu mi prostireš
Na grudima svojim

Golubove okupljaš
U radosti mojoj bele

Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš

U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš

Dan ti bogat u naručju
Nosim
Mlade jele duž pogleda
Sadim

Gradovima tvog ćutanja
Lutam
Rosu ti sa tepavica
Berem

Noć vitku ti preko pasa
Lomim
Brižne zore sa krovova
Zovem

Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred moga lica
Ruke tvoje otvaraju mi dan

Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio

Ruke tvoje sanjaju u mojima
San svih ozvezdanih ruku na svetu

Bez rvojih pogleda reka sam
Koju su napustile obale

Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom beže

I prsti se klone moga čela
Na kome se svet zapalio

Reči su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva leđa okreću

Po tami moga tela
Opaka svetlost šestari

U ovoj noći bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla

Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepelog stana
I svetli na pustim nasipima vena

I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica

Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
Na zemlju da sleti

Među dlanovima
Grejao sam ulicu
Kojom si se vratila

Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu

Časovi sa kojima sam samovao
Dižu se pred tobom
Sa snežnih stolica

Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio

Pogled mi začuđen lista
Senka iz sunca niče
Svet na pragu srca stoji

Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu čarobnu lampu

(1943-1951)