Sima Pandurovic - Miserere

To beše u snu sumornom, dubokom,
Očajan poraz života i nada,
Pred mojim mrtvim, zaklopljenim okom
Svet što se gubi i jesen što vlada

Setna i svetla preko svega što je
Živelo negda. Sunce zrake baca
Dugačke, žute vrh sarane moje,

Na prosti kovčeg i glavu mrtvaca.

Tutnji i bruji promuklo i tmulo

Muzika smrti. I tonovi pište

Pogreb ideja i nestanje trulo

Bolova, senki što dave i tište.

Prošlo je, prošlo sve. I sunce žali

Rastanak moj sa bolom, i bez volje,

Snagu i nežnost što su tužno pali

Neprežaljeni, bez zamene bolje.

Ja ipak vidim iz mrtvačkih kola

Nevine ljude, i kraj zlobe njine;

Osećam snagu celog svetskog bola,

Znam da su deca zemlje i prašine.

Umiru zraci, prirodna lepota.

Telesa jadna, bolesna i troma

Žéna i ljudi, bolnih od života,

Prate me nemo do mog večnog doma.

Stoga sam ves'o. A flaute cvile

Nestanak cveća, ljubavi i patnja,

Želja i nada što su sjajne bile, —

Tralje života koje nosi pratnja.

Muzika jeca tonom čiste tuge.

Gasi se sunce i zraci mu blede;

Spušta se tama; umiru sve duge

U kalu sveta, u haljini bede.

Mrak! mrak se hvata dubok. Ječe trube

Pobedu smrti što nosi trofeje:

Uvele nade iz stvarnosti grube,

Cepane snove, do one aleje

Što guši zemljom život. Ječe trube

Pogrebni marš nad bićem svega sveta,

Za one što se pate, koji ljube,

Za prosjake života tol'kih leta.

Rasprostire se kroz kristalne sfere,

Kroz vazduh suv i bistar, iz proleća,

Očajno tužno, setno mіѕerere! —

Kobni zvuk smrti života i cveća.