Moje srećne oči narodu se dive,
Što ostvari snove, duge pet stoleća.
Što unese opet duh drevnog proleća
U ravnice puste i gudure sive,
I obnovi dane što podižu žive.
Pet vekova, crni, kao pet gavrana,
Pali su po zemlji, u krvave vode,
Uz muziku smrti i himnu slobode,
Uz korake moćne istorijskih dana,
Uz tutnjavu gneva i govor vulkana.
Pet vekova vlage, tamnice i mraka,
I muka na kocu sa imenom boga,
Pet vekova srama, uz prokletstva mnoga,
Pet vekova nada, pet vekova raka —
I da opet dođe najezda junaka!
I da opet dođe, kô u doba stara,
Da se narod listom za oružje hvata,
Ispod trulog carstva da izvede brata,
U mrtva ognjišta da unese žara,
Da probudi zvona s umrlih zvonara!
Ja sam bio svedok pri sudaru rasa
I video snagu koja rađa dela:
Planine i vode, varoši i sela,
Privuče zagrljaj ogromnih talasa,
Pronoseći cveće slave i užasa.
Videh kako narod stvara novo vreme.
Kako Vardar danas kroz Srbiju teče,
Kako nad Oridom pada srpoko veče,
Kako nam pogledi preko mora streme,
Kako naša usta sad od sreće neme.
Videh kako narod istoriju daje
Kraj neznanog sela, doline i krša:
Pobode zastavu, neka se leprša
U ime njegovo i za vaskrs raje,
Za suze Kosova i za sve vapaje.
Moje srećne oči narodu se dive,
Što ostvari snove, duge pet stoleća,
Što unese opet duh drevnog proleća
U ravnice puste i gudure sive.
I obnovi dane što podižu žive.
No comments:
Post a Comment